Neke šljive su samo voće. A neke, poput šljive Crvene ranke, nose priču. Priču o zemlji što diše pod nogama, o ruci koja zna meru, i o kazanu što ćuti dok para ne zapeva. Šljiva Crvena ranka je jedna od onih starih srpskih sorti koje su preživele vreme, bolesti i pomodarstvo. Rađa skromno, ali ono što da – vredi. U njenom plodu ima i pitomosti i divljine, baš onoliko koliko treba da rakija od crvene ranke bude meka, čista i dušom bogata.
A za one koji žele da je zaista dožive, Crvena ranka se može pronaći ovde. U svega 500 boca, sačuvana je tišina kazana, miris zemlje i ukus vremena koji nestaje.
Kažu stari domaćini, ranka je šljivino seme iz srca Šumadije. Rasla je po brdima i okućnicama mnogo pre nego što su stigle današnje „naučne“ sorte.
Nije nastala u laboratoriji, već iz zemlje i sunca — prirodnim ukrštanjem domaćih šljiva koje su se vekovima prilagođavale našim krajevima.
U narodu se često zvala Darosavka, Šumadinka ili Crvenjača, zavisno od sela i reke kraj koje raste. Ali, gde god da nikne, svi su je prepoznavali po boji crvenkasta pokožica koja u suncu zasija kao da se plod rumeni od stida.
U prošlim vremenima, svaka kuća je imala barem jedno stablo ranke. Bila je to šljiva koja „uvek rodi koliko treba“ — ne previše, da se domaćin ne uljuljka, ali ni premalo, da ne zaboravi da se zahvali.
Ranka voli brdo, sunce i vetar koji diše. Najbolje uspeva na blago nagnutim terenima, gde voda ne zadržava, a zemlja ima dušu. Ako joj daš mesta i sunca, zahvalno će ti vratiti — plodovima sitnim, ali punim arome i soka.
Nije razmažena. Dobro podnosi mraz, ne traži previše prskanja, i može da rodi i tamo gde druge sorte zakazuju.
Ali traži pažnju — nije samoplodna, pa voli društvo: Metlaš, Crnošljivu ili neku od Čačanskih sorti. Kad ima s kim da „popriča“, rađa sigurno i obilno.
U dobrim godinama zna da te obraduje, u slabijim da te nauči strpljenju — ali nikad ne izneveri.
Stablo ranke je srednje bujno, razgranato i otporno. Plod je srednje veličine, ponekad sitniji, ali gustog mesa i izražene arome. Kožica joj je tanka, crvenkasta do ljubičasta, s voštanom prevlakom. Kad sazri, zasija kao plamen na granama.
Meso je sočno, žućkasto, slatko-kiselkasto, baš onako kako treba za dobru rakiju.
Koštica je čvrsta i ne odvaja se lako, što iskusni kazandžije cene — jer kad ne puca, rakija ostaje čista, bez gorkog traga.
Sazreva krajem jula i početkom avgusta, pa među prvima stigne u kazan.
A miris — to je posebna priča: pun, voćan, topao, s onom prirodnom notom po livadi i medu.
U Srbiji se dugo vodila „tiha rasprava“ između dve kraljice: Požegače i Crvene ranke.
Požegača je slavna, ali i osetljiva — traži izolovan položaj i pažnju. Ranka je skromnija, otpornija i postojanija. Dok druge sorte znaju da „zakažu“ ako naiđe bolest ili suša, ranka se ne predaje lako.
Rakija od Požegače zna da bude oštrija, punija, ponekad „muškija“.
Rakija od ranke, naprotiv, mekša je, pitkija, zaobljenija.
Kažu majstori:
„Požegača te prodrma – ranka te zagrli.“
Zato se i koristi kad se želi rakija s dušom, a ne s snagom.
Mnogi kazandžije je stavljaju i u kupaže, da „omekša“ druge sorte i doda im karakter.
Prava rakija od šljive Crvene ranke traži mirnu ruku i dobru meru.
Berba se radi kad je plod pun, ali ne prezreo. Tada ima najbolji odnos šećera i kiselina, što daje rakiju koja miriše, a ne peče.
Fermentacija treba da bude čista, bez dodavanja šećera, kako bi se sačuvala prirodna aroma. Kad krene pečenje — kazan ne sme da žuri. Ranka ne voli brzinu. Ona traži tiho vrenje i sporo pečenje, da svaki njen dah ostane u kapi. Kad se rakija ispeče i odmori, najbolje je pustiti je da „odleži“ — da povuče boju drveta, da zaokruži ukus. Tada se vidi prava priroda ranke: rakija što klizi niz grlo, a ostaje u srcu.
To je znak da je rakija od ranke urađena kako treba.
Danas, kad se sadi uglavnom ono što brzo rađa i lako prodaje, šljiva Crvena ranka je postala redak prizor. U voćnjacima je zamenjuju moderne sorte, ali svako ko zna rakiju — zna da takav ukus ne možeš da „napraviš“. Zato su je pojedini domaćini i destilerije počeli obnavljati. Jer ranka nije samo voće — to je živ dokaz tradicije.Kad se kaže „stara šljiva sa dušom“, misli se baš na nju. U nekim delovima Šumadije i zapadne Srbije, ranka je preživela zahvaljujući tvrdoglavim domaćinima koji su rekli:
„Dok god ima šljive crvene ranke, ima i rakije prave.“ I bili su u pravu.
„Kad ranka krene da vri, cela kuća zamiriše. Nema tu prevare — znaš da će biti dobra.“
„Na ranki se uči strpljenje. Ako je presečeš zelenu, kazniće te. Ako je sačekaš, nagradiće te.“
„Rakija od ranke se ne pije da te obori, nego da te podigne. Greje srce, ne glavu.“
Takve stvari ne pišu u knjigama. To zna samo onaj ko je stajao kraj kazana, u rano jutro, dok se prva para diže.
Šljiva Crvena ranka je više od sorte. To je sećanje na domaćinstva koja su disala sa prirodom, na skromnost i znanje koje se nije učilo iz knjiga, već iz života. Rakija od ranke je blaga, ali karakterom jaka. To je rakija koja se ne hvali snagom, nego pričom. Kad je probaš, znaš da si u čaši imao deo zemlje, deo sunca i deo ruku koje znaju meru. Zato je i danas, kad su mnoge sorte otišle u zaborav, Crvena ranka ostala simbol onog starog, istinskog duha srpske rakije — iskrene, domaćinske i prave.
